Zbog čega nam je nekada teško da preuzmemo odgovornost?

Kada mi je pre par meseci u kancelariju ušla žena u svojim 40-im prvo što sam osetio bio je miris njenog parfema koji okupirao moj radni prostor brzinom kojom snežna lavina proguta planinu ispred sebe. Parfem je odisao nekom prolećnom lakoćom kao i cela njena pojava. Jednostavno je ispunila prostoriju pozitivnošću.

U primetno neklasičnoj odevnoj kombinaciji izgledala je kao neko ko je veseo, razigran i veoma kreativan, jer verujem da ljudi koji  imaju „smelosti“ da se oblače vidno drugačije od drugih imaju i kreativnost da to osmisle. Njen korak, glas i ceo nastup bili su potpuno u skladu sa veselim bojama na njoj. Žena od nekih 40 i kusur godina sa duhom devojke od 20 i kusur. Ponašala se kao da se već znamo veoma dugo, najmanje 100 godina. Od samog ulaska u kancelariju bila je nasmejana, oko očiju je imala one bore koje se prave od smeška. Prvi komentar joj je bio „sviđa mi se vaša kancelarija“, ali mogli biste da ubacite više nekih slika, boja, nešto što će da unese više dinamike.

U prvom momentu neko bi mogao da pomisli: „Zašto je ovoj ženi potreban kouč? Pa ova žena može da koučuje svakoga o tome kako biti srećan.“

„Ne vidim razlog zbog kog sam dobila otkaz“

Na koučing je došla sa ciljem da zadrži postojeći posao, pošto je iz njoj neobjašnjivih razloga dobila otkaz na prethodna dva. Nije mogla da objasni ni sebi, a ni meni iz kog razloga je bila otpuštena. Kada smo prošli kroz događaje koji su se dogodili, u svemu je navodila odgovornost drugih, ali svoju nije spominjala. Na prethodnom poslu trebalo je da javi jednu važnu informaciju svom nadređenom. Zvala ga je na telefon ali se on nije javljao. Poslala mu je poruku na mejl ali on i dalje nije reagovao. Smatrala je da je uradila dovoljno. Do njenog menadžera ta informacija stigla je kasno i firma je imala višemilionski gubitak. Stav njenog menadžera je bio da je ona trebalo za takvu jednu važnu informaciju, ako se on ne javlja, da dođe kod njega u kancelariju ili da pita nekoga gde se on nalazi i da nađe način da mu to javi. Međutim ona na sve to je odreagovala kao da se ništa strašno nije desilo i rekla mu je da je ona svoj deo posla obavila i da malo i drugi treba da se zapitaju šta oni treba da urade. Kada ju je pitao da li ona ne vidi da bi išta trebalo u budućnosti da uradi drugačije u ovakvoj situaciji, ona mu je rekla da zaista misli da sve što je bilo do nje da je uradila. Posle nekog vremena nadređeni joj je saopšio da njima treba osoba sa drugačijim profilom za tu poziciju i zahvalio joj se na saradnji. Slična stvar se desila i na prethodnom poslu.

„Da li je tvoja odgovornost da pokušaš da uradiš posao ili da ga završiš do kraja?“

Kada sam je prvo pitao šta bi ona htela da bude rezultat ovog koučinga, rekla je da nauči kako da drugima objasni koji je njihov deo odgovornosti. Pitao sam je da li ona zna šta je njena odgovornost u svemu tome. Na prvi momenat je bila zbunjena. Nije mogla jasno da kaže, kao da nije imala jasnu predstavu u glavi o svojoj odgovornosti iako je sve vreme govorila kako ona ispunjava svoje obaveze. Tu se zaglavila. Tada sam je pitao šta je bila njena odgovornost u prethodnom slučaju kada nadređeni nije bio obavešeten. Ona je rekla da je njena odgovornost bila da mu javi tu informaciju i da je ona to pokušala. Pitao sam je da li je njena odgovornost da pokuša ili da mu javi. Prvo se malo štrecnula, kao da se malo naljutila, počela je da se pravda i opet da svaljuje krivicu na nadređenog. Opet sam je jednostavnim malo šaljivim tonom upitao da li može da mi odgovori na pitanje šta je od ona dva njena odgovornost. Posle dužeg razmišljanja „procedila je kroz zube“ da je njena odgovornost da mu javi. Posle toga kao da je dobila malo jasniju sliku njene odgovornosti. Rekla je da sada jasno ispred sebe vidi šta je u tom trenutku bilo važno. Da u tom trenutku to nije tako doživljavala. Rekla je da je videla njene postupke kao odgovronost, a ne krajnji rezultat. Zato je ona procenila da je dala sve što je mogla od sebe ali nadređeni nije tako smatrao. On je procenjivao po rezultatu njenih akcija.

Svakako da smo odgovorni za ono što uradimo ali takođe smo veoma često odgovorni i za ono što ne uradimo.
„Magični“ zahtev za REBEL-a je odgovornost. U stresnim situacijama svaki profil ličnosti ume da se ponaša na neki način koji nije za njega koristan. Za REBEL-a je to prebacivanje krivice i odgovornosti na druge. U svakome od nas ima svih šest tipova ličnosti u različitim proporcijama. Jedan od njiih je i REBEL. Ako mislimo da bi nam koristilo da u sopstvenom razvoju odemo na još viši nivo, onda bi bilo korisno da naučimo našeg REBEL-a, kako da preuzme odgovornost za situacije u koje smo uključeni.

Tek smo krenuli da vas uvodimo u priču o PCM-u! Mnogo toga vas tek čeka da naučite, a mi vam savetujemo da kroz sledeće blogove vidite primenu ove metodologije:
– Kako sprečiti i lečiti simptome drame na poslu?
– Zašto sa nekim ljudima lako ulazimo u konflikt?
– Kako uspešno voditi ljude kada se suočavate sa ličnom krizom?

Luica Radivojević